Данас, 23. априла 2020. године, у несвакидашњим, необичним и нимало лаким околностима, честитамо 141. рођендан нашој малој школи са великом душом, Гимназији ,,Таковски устанак“.
Расли смо, растемо и рашћемо заједно. Нахрањени уметношћу, удисаћемо љубав. Грлићемо лепотом. Опијени, ширићемо руке знању. Слободни ћемо крстарити свемиром. И када одемо, увек ћемо се враћати, макар у срцу или у сну. Срећан рођендан! Биљана Нишавић, директорка школе
Образовање је златни кључ слободе. Џорџ Вашингтон Карвер
Mudri ljudi su davno rekli da postoje samo dva poklona koja treba dati deci: jedan su koreni, drugi su krila. I to je ono što ponese svaki učenik kad izađe iz naše škole. Zato Gimnazija „Takovski ustanak“ nije samo škola. To je institucija, čuvar naše istorije i svih nas.
Danijela Matović, prof. srpskog jezika i knjizevnosti
Мислим да ми никад, ни приближно неће поћи за руком да изразим лепоту коју имају обичне радње, ситни догађаји и мале радости свакидашњег живота, гледани кроз једну велику бригу или жалост која нам тренутно заклања свет. Кроз недогледне бриге и напоре изгледају радости живота савршено и заносно лепе. И кад бисмо, после, кад бриге мину и напори престану, могли истим очима да их видимо, били бисмо потпуно награђени за све. Али не можемо. Иво Андрић
Звезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде. Момо Капор
Образовање је најмоћније оружје које можете употребити да мењате свет. Нелсон Мандела
Ходајте кроз живот отворених очију и с вјером. Завирите у сваки угао – никад се не зна гдје је срећа. Срећа је слијепа. На срећу свако има право. Срећа је слијепа. На срећу свако има право. Срећа не зна за разлике у боји коже, сполу, социјалном положају, титулама и слично. Срећа је велика шанса за све. Ако овако продужимо, сутра ће сватко имати осигуран добитак. Зар нам нешто више треба за срећу. Матија Бећковић
Кажете да сте несхваћени, млади пријатељу. Стрпите се. И дијамант је у основи угљеник, али је умео да чека. Пабло Пикасо
Драга Гимназијо, срећан рођендан!Мене је у овај град довела љубав још давне 1990. У дому Стефановића ме сачекала љубав, потом сам почела да радим у Гимназији и тамо ме дочекала љубав. Зато данас и морам нешто да напишем будући да су породица и посао две једнако важне половине које праве равнотежу и чине животну целину.Првих година сам била најмлађа у колективу и учила, учила од дивних професора, колега, тада већ познатих у школи и граду. Онда је дошла нова генерација професора са којима сам живела живот. Шта смо све прошли, колико имања и немања, колико штрајкова, немира, стрепњи…Колико заједничких ужина, мирисних кафа, рођендана, приредби, матура…Колико рађања, венчања и испраћаја…Муке и радости…Учили смо једни од других, давали и добијали.А онда су дошли најмлађи, бивши ђаци, донели са собом нову енергију, подмладили нам душу. И тако прође тридесет година. Хвала ти, Гимназијо! На твоја врата никада нисам ушла са муком, прва врата лево и улазим у наш свет, свој други дом јер тамо ме чекати ви. Да ли сте срећни, љути, да ли жучно расправљате, смејете се или на нешто жалите, није важно, попричаћемо, попити кафу и отићи ћемо код наше деце, ђака због којих је ова професија тако величанствена. Дајемо им се потпуно, али и они нама дају све.Колико дивних лица, осмеха, бистрих погледа, сјајних размишљања, гласова остаје у нама за сва времена и храни нам душе. Хвала вам свима!
Оливера Стефановић, проф. француског језика
Škola ne sme ličiti na bolnicu za lečenje dece od života i zdravlja, od radoznalosti i aktivnosti, od sopstvenih iskustana i stvaranja. Rada i Milica Pavlović, prof. matematike