Danas, 23. aprila 2020. godine, u nesvakidašnjim, neobičnim i nimalo lakim okolnostima, čestitamo 141. rođendan našoj maloj školi sa velikom dušom, Gimnaziji ,,Takovski ustanak“.
Rasli smo, rastemo i rašćemo zajedno. Nahranjeni umetnošću, udisaćemo ljubav. Grlićemo lepotom. Opijeni, širićemo ruke znanju. Slobodni ćemo krstariti svemirom. I kada odemo, uvek ćemo se vraćati, makar u srcu ili u snu. Srećan rođendan! Biljana Nišavić, direktorka škole
Obrazovanje je zlatni ključ slobode. Džordž Vašington Karver
Mudri ljudi su davno rekli da postoje samo dva poklona koja treba dati deci: jedan su koreni, drugi su krila. I to je ono što ponese svaki učenik kad izađe iz naše škole. Zato Gimnazija „Takovski ustanak“ nije samo škola. To je institucija, čuvar naše istorije i svih nas.
Danijela Matović, prof. srpskog jezika i knjizevnosti
Mislim da mi nikad, ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične radnje, sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života, gledani kroz jednu veliku brigu ili žalost koja nam trenutno zaklanja svet. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. I kad bismo, posle, kad brige minu i napori prestanu, mogli istim očima da ih vidimo, bili bismo potpuno nagrađeni za sve. Ali ne možemo. Ivo Andrić
Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Momo Kapor
Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da menjate svet. Nelson Mandela
Hodajte kroz život otvorenih očiju i s vjerom. Zavirite u svaki ugao – nikad se ne zna gdje je sreća. Sreća je slijepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća je slijepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, spolu, socijalnom položaju, titulama i slično. Sreća je velika šansa za sve. Ako ovako produžimo, sutra će svatko imati osiguran dobitak. Zar nam nešto više treba za sreću. Matija Bećković
Kažete da ste neshvaćeni, mladi prijatelju. Strpite se. I dijamant je u osnovi ugljenik, ali je umeo da čeka. Pablo Pikaso
Draga Gimnazijo, srećan rođendan!Mene je u ovaj grad dovela ljubav još davne 1990. U domu Stefanovića me sačekala ljubav, potom sam počela da radim u Gimnaziji i tamo me dočekala ljubav. Zato danas i moram nešto da napišem budući da su porodica i posao dve jednako važne polovine koje prave ravnotežu i čine životnu celinu.Prvih godina sam bila najmlađa u kolektivu i učila, učila od divnih profesora, kolega, tada već poznatih u školi i gradu. Onda je došla nova generacija profesora sa kojima sam živela život. Šta smo sve prošli, koliko imanja i nemanja, koliko štrajkova, nemira, strepnji…Koliko zajedničkih užina, mirisnih kafa, rođendana, priredbi, matura…Koliko rađanja, venčanja i ispraćaja…Muke i radosti…Učili smo jedni od drugih, davali i dobijali.A onda su došli najmlađi, bivši đaci, doneli sa sobom novu energiju, podmladili nam dušu. I tako prođe trideset godina. Hvala ti, Gimnazijo! Na tvoja vrata nikada nisam ušla sa mukom, prva vrata levo i ulazim u naš svet, svoj drugi dom jer tamo me čekati vi. Da li ste srećni, ljuti, da li žučno raspravljate, smejete se ili na nešto žalite, nije važno, popričaćemo, popiti kafu i otići ćemo kod naše dece, đaka zbog kojih je ova profesija tako veličanstvena. Dajemo im se potpuno, ali i oni nama daju sve.Koliko divnih lica, osmeha, bistrih pogleda, sjajnih razmišljanja, glasova ostaje u nama za sva vremena i hrani nam duše. Hvala vam svima!
Olivera Stefanović, prof. francuskog jezika
Škola ne sme ličiti na bolnicu za lečenje dece od života i zdravlja, od radoznalosti i aktivnosti, od sopstvenih iskustana i stvaranja. Rada i Milica Pavlović, prof. matematike